Шта је инклузија?

Концепти инклузивног образовања имају више тога заједничког са концептима који леже у основи покрета „Образовање за све (EFA) и побољшања стања у школама. Инклузивно образовање представља померање од преокупираности одређеном групом ка фокусирању на превазилажење препрека у учењу и учествовању.
Инклузија 
Дефиниције инклузије које даје UNESCO потичу са конференције у Саламанки, 1994. године, и стављају нагласак на то да је инклузија покрет који је у директној вези са побољшањем образовног система као целине:
„Инклузија је процес решавања и реаговања на разноврсност потреба свих ученика кроз све веће учествовање у учењу, културама и заједницама и све мању искљученост у оквиру образовања и из њега. Он обухвата промене и измене садржаја, приступа, структура и стратегија, са заједничком визијом која обухвата сву децу одговарајуће старосне доби и са убеђењем да је редовни образовни систем одговоран за образовање све деце.“
 
 
Инклузија је нов начин размишљања. Уместо инвестирања у специјалне школе за децу са сметњама у развоју, многе земље се окрећу инклузивном образовању – преусмеравају напоре на:
  • подржавању СВЕ деце у редовним школама
  • проналажење нових начина за давање подршке редовним школама и наставницима.

Инклузија је будућност, порука је канадског центра за инклузију Marsha Forest.

 

Пројектна настава у теорији и пракси

     Појам пројектне наставе није нов. Наиме, сви који су кроз школовање имали педагогију или дидактику, сусрели су се бар кроз теорију са овим појмом. Тридесетих година 20. века у литературу и образовну праксу уведен је израз пројектна настава, коју алтернативно називају и образовање искуством кроз увођење истраживачке методе у наставу. Џон Дјуи, зачетник наставе засноване на пројектима, био је присталица теорије прагматизма да наука и знање морају да буду у служби практичних потреба, тј. да је задатак школе да учи ученике животу кроз практичне радове; уместо предавања, знања се стичу кроз сопствена искуства у социјалном контексту, а на основу личних афинитета деце (за комуникацијом, истраживањем, уметничким изражавањем, радом).

     У основи пројектне наставе је интердисциплинарни рад. Оваква настава је усмерена на интересовања ученика и има оригиналан приступ реализацији садржаја. Тимски рад ставља ученике у равноправан положај, чиме се повећава њихова лична одговорност за учење, као и динамика рада – коришћење савремене технологије, учење изван школе и сл.

     Пројектна настава је усмерена на развијање сазнајних способности, социјалних вештина и вредности.

     Пројектна настава, пре свега, доноси партнерски однос у настави – сараднички однос наставника и ученика, развијање комуникацијских и организацијских способности ученика, интердисциплинарност у учењу и проактивност ученика, отвореност у решавању проблема, креативност и хеуристички приступ проблему. Она се заснива на уравнотежености сазнајног учења, развоја мануелних способности, емоционалног и социјалног искуства. Ученици уче у групи решавањем проблема и учењем путем открића. Вредност овакве наставе се налази у чињеници да ученици током реализације пројекта неке садржаје уче спонтано, без притиска, и на тај начин овладавају сазнајним и социјалним вештинама.

     Пројектна настава обавезује школу да буде „отворена” и да се у већој мери повезује са средином која је окружује.

     Пројектна настава је иновативан модел који мења улогу учитеља. Он је координатор који подстиче и усмерава, а ученици су главни носиоци активности. Циљ је да ученик учи главом, срцем и рукама. Пројекат треба да обједини и повеже садржаје различитих предмета, а да у исто време повеже знања које ученик стиче властитим искуством. Све су ово разлози због којих је пројектна настава један подстицајан изазов за учитеља, који захтева пуно одговорности.