О школи

      Далеке 1846. године, у време када је Србија тек стекла делимичну самосталност, у онда забаченом и запостављеном селу у Посавском срезу, у Великој Моштаници, отворена је прва основна школа. То се збило за време владавине Александра Карађорђевића, сина Ђорђа Петровића – Карађорђа.

зграда школе
стара школска зграда

      Прва основна школа у Великој Моштаници отпочела је рад августа 1846. године. И поред тога што је отворена школа у Великој Моштаници, њени грађани су и даље плаћали и издаржавали школу у Остружници, јер су Велика Моштаница, Умка, Пећани и Руцка онда припадали округу Остружничке цркве. Грађани Велике Моштанице почели су да граде прву школску зграду у пролеће 1846. године, и то у центру села. Школу су у току лета изградили. Брзо су изградили школску зграду јер су имали своју грађу, камен у каменоломима Горице и Пећана, као и остали материјал. Мештани су својим запрегама и надницама помагали да се школа што пре изгради. Платили су само дунђере-мајсторе. Прва школска зграда је била тип плетаре облепљена блатом. Имала је једну већу просторију за учионицу и две собе – стан за учитеља. Подови су били земљани, прозори мали, тако да су учионице биле полумрачне. Касније су учионице патосали тесаном даском. У почетку су ученици доносили троношке столице на којима су седели и слушали учитеља. Самоуки домаћи мајстори – столари су по угледу на друге школе, направили скамлије – клупе у којима је могло да седи и по десет ученика. Учионица се загревала бубњаром. Дрва је било доста. У огреву се није штедело. Ондашњи ђаци носили су само у торбици таблицу, крижуљу и комад крпе за брисање. Касније су куповали букваре и читанке. Школа је имала и свој бунар са кога су ученици пили воду. Школска зграда је била у северозападном делу школског дворишта. Школско двориште је захватало скоро два хектара, довољно простора који је учитељ користио за башту и гајење житарица. У великомоштаничку школу долазили су ученици из околних насеља.

      У школу су ишли само дечаци. Тако је било законом прописано. Ишли су пре подне три часа и поподне три часа. У подне је била пауза. Ближи ученици су ишли кући на ручак, а удаљенији ученици и они из других села, доносили су у својим торбама ручак у завежљајима.Углавном би ручали комад проје и парче сира. Школовање је трајало три године. Многи децаци нису ишли у школу ни пуне три године. Обично би их остављали да чувају стоку. Док су одрасли обављали теже послове, деца би чувала овце, говеда и свиње.
      Основна школа у Великој Моштаници радила је по програму као и остале школе, који је био донет 23.09.1844. године. Први учитељ у Великој Моштаници био је Лазар Стејић. Нема поузданих података да је школа у Великој Моштаници од дана отварања 1846. године до 1849. године непрестано радила, јер за ту годину постоје подаци да је школу похађало само осам ученика.

 

 

О Бранку

Бранко Радићевић - биста

Бранко Радичевић је рођен у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић. Рођено име му је Алексије, али га је он посрбио у Бранко. Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог Виљема Тела.

Његова породица се 1830. преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске и немачке основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија Ђачки растанак, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године.
Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство продице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем. Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и Његошев „Горски вијенац“ , тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.
Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда. У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.
Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Постухмно збирку песма је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово.
Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија’ умрети“ или Ђачки растанак Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.
Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. У песми је такође испољио идеју југословенства. Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.
Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862.
Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегоричну-сатиричну песму „Пут“ , уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића.

О В Моштаници

 Велика Моштаница је насеље беорадске општине Чукарица. Лежи на плећатој коси са леве стране Дољанског потока, који даље тече кроз Остружницу и испод ње утиче у Саву. Овај поток под истим именом се помиње у писаним документима још у 16. веку.

    Први до сада познати писани подаци о Великој Моштаници као насељеном месту се налазе у турским изворима – пописима Београдске нахије из 1528. године. У овом попису су забележене три Моштанице:
– Доња Моштаница, која је идентична са данашњом Великом Моштаницом
– Горња Моштаница, која је идентична са данашњом Малом Моштаницом и
– Средња Моштаница, која се касније раселила, а налазила се између Горње и Доње Моштанице

    Могло би се предпоставити да је име добила по моштима каквог хришћанског свеца, јер је овде постојао стари манастир из доба Немањића, који се помиње у писаним документима у 18. веку.
Данас Велика Моштаница има око 3500 становника а највећи део њеног становништва чине Срби. У последња три пописа, примећен је пораст броја становника.